FRANCUSKINJA
Pametna žena.
Prelepa žena.
Znala je sve varijante, sve mogućnosti.
Čitateljka Dišanovih aforizama i Defoovih priča.
Uopšte govoreći, zavidne samokontrole,
Osim kada bi se sneveselila i opila,
Što bi znalo potrajati dva do tri dana,
Niz bordoa i valijuma
Od kojeg ti se koža ježi.
I tada bi ti raspredala priče koje su je zadesile
Između petnaeste i osamnaeste.
Film seksa i užasa,
Golih tela i petljanja na ivici zakona,
Glumica po vokaciji i u isti mah devojka sa čudnom crtom tvrdičluka.
Tek što sam napunio 25 kada sam je upoznao,
U mirnom razdoblju.
Pretpostavljam da je strahovala od starosti i smrti.
Starost je za nju bila trideset godina,
Tridesetogodišnji rat,
Trideset Hristovih godina kada počinju propovedi,
Godine kao i sve druge, govorio sam joj dok smo večerali
Uz svetlost sveća,
Posmatrajući kako otiče najknjiževnija reka na svetu.
Ali za nas prestiž je bio na drugoj strani,
Na obalama zaposednutim širinom, u slasno
Širokim gestovima
Uznemirenog haosa,
U tamnim krevetima,
U geometrijskom umnožavanju praznih vitrina
I u jami stvarnosti,
Naš apsolut,
Naš Volter,
Naša filozofija spavaće sobe i garderobera.
Kao što rekoh, pametan devojčurak,
Sa onom retkom vrlinom vidovitosti,
(Retkom za nas, Latinoamerikance)
Tako običnom u njenoj domovini,
Gde čak i ubice poseduju štednu knjižicu
Ni ona nije htela ništa manje,
Štednu knjižicu i fotografiju Tristana Kabrala,
I nostalgiju neproživljenog,
Dok ta prestižna reka vucara umiruće sunce,
I njenim obrazima liju naizgled hirovite suze.
Neću da umrem, šaputala je svršavajući
U oštroj tami sobe,
I nisam znao šta da kažem,
Zaista nisam znao šta da kažem
Sem da je milujem i podupirem dok se pomera
Gore i dole kao život,
Gore i dole kao pesnici Francuske,
Nevini i kažnjeni,
Sve dok se ne bi vratila planeti Zemlji
A sa usana joj tekli
Krajolici njenog devojaštva improvizatorski puneći našu sobu
Dvojnicama što plaču na pokretnim stepenicama metroa,
Dvojnicama koje vode ljubav sa dva tipa odjednom,
Dok napolju kiša pada
Na kese za đubre i napuštene pištolje
U kesama za đubre,
Kiša koja spira sve
Sem sećanja i svesti.
Haljine, kožne jakne, italijanske čizme, donji veš da izludiš,
Da je izludiš,
Izranjali su i nestajali u damarima naše fluorescentne sobe,
Uz odseve manje intimnih avantura
Vrcali su njenim zenicama ranjenim poput svitaca.
Ljubav koja neće potrajati dugo
Ali koja će naknadno postati nezaboravna.
To je rekla,
Sedeći uz prozor,
Lica zaustavljenog u vremenu,
Njene usne: usne statue.
Nezaboravna ljubav
Pod kišom,
Pod tim nebom načičkanim antenama gde sapostoje
Grnčari iz XVII veka
I izmet grlica iz XX veka.
A između
Sva ta neugasiva sposobnost da se izazove bol,
Nepobeđena protokom godina, ne mogu je pobediti
Nezaboravne ljubavi.
To je kazala, da.
Jedna ljubav nezaboravna
I kratka,
Kao uragan?
Ne, ljubav kratka kao dah giljotinirane glave,
Glave kralja ili bretanjskog grofa,
Kratka kao lepota,
Apsolutna lepota,
Koja drži svu veličinu i jad sveta i vide je
Samo oni koji vole.
ROBERTO BOLANJO
Sa španskog prevela
Jelena Žugić
iz časopisa za
književnost i teoriju Polja, godina LXII, broj 504, mart–april 2017.
fotografija preuzeta sa https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Roberto_bola%C3%B1o.jpg
autor fotografije: Farisori
fotografija preuzeta sa https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Roberto_bola%C3%B1o.jpg
autor fotografije: Farisori