Otac, od svojih najranijih dana,
nije mogao da jede slatko.
Gledali smo fudbalsku utakmicu
kada mi je ispričao da je
u detinjstvu pojeo rahatlokum,
i toliko mu se smučilo
da nikada više nije okusio
bilo šta što slȃdi.
Kada se vraćao s posla,
na ramenu je nosio lubenicu za nas,
ne i za sebe.
Kada je sa pijace vukao jabuke
i narandže i breskve,
teglio je za nas,
ne i za sebe.
Kada nam je komšija ponudio
da odemo u njegovo selo i da
slobodno otresemo šljive
za slatko i pekmez,
tresao je za nas, ne i za sebe.
A kada je donosio iz Bugarske
čokolade sa lešnikom,
donosio je i za nas i za sebe.
U pomalo svečanoj atmosferi,
otvorio bih čokoladu i odlomio red
koji bih pri dnu omotao
srebrnkastim papirom.
Polako bih jeo, dobro pazeći
da ne pojedem zrna lešnika.
Valjao bih u ustima lešnik,
zamišljajući da je moja nova lopta
koju još nisam isprobao u parku.
Valjao bih ga sve dok s njega ne isisam
i poslednji trag čokolade,
sve dok ga ne izližem
tako da se cakli.
Onda bih, s braonkastim tragom na usni,
na očev dlan, jedno po jedno,
stavljao zrna lešnika
koja bi on zamišljeno grickao,
kao najveću poslasticu.
MULTIETNIČKA PRIČA
Devedesetih smo Deki i ja
povremeno odlazili u Italiju.
Noću smo pohodili kuće
imućnih u okolini Milana.
Posle mjesec ili dva vraćali bi' se
sa skupocenim satovima i
božanstvenim parfemima.
Prvoklasnim nakitom i
teško izbrojivim kešom.
Imali smo saradnika koji je
bezgrešno tipovô, sve
dok nas jednog oblačnog jutra,
pošto smo se ušunjali u lila
vilu u Bergamu, nije iznenadio
postariji vlasnik s magnumom u ruci
i probušio Dekiju butinu.
Jedva sam ga dovukô do kola.
Kiša je razvodnjavala krv
po leviskama i er maks dvojci.
Odveo sam ga kod lekara, našeg
čoveka koji mu je očistio i previo ranu.
Desetak dana kasnije, dok smo
šumskim putem prelazili granicu,
zarekli smo se da ćemo,
čim stignemo kući,
dati galantan dobrovoljni prilog.
Tako je i bilo. Ja sam dao
za džamiju, Deki za crkvu.
VIDEO SAM
Uveče
sam uskočio u paučinu.
Video
sam najbolje umove
Kako se
bore za lajk.
Vrtlog,
KCNS,
Novi Sad 2019.