уторак, 24. октобар 2017.

VERMER, Tomas Transtremer




Ne postoji bezbedan svet... Tik za zidom počinje
galama
kafane otpočinju
s cerekanjem i svađama, redenicima zuba,
suzama, zvonjavom zvona,
tu je i ćaknuti Šura, glasnik smrti pred kim se
svako trese ko prut.

Velika eksplozija i topot spasilaca čuje se kad je
već dockan
brodovi se šepure usidreni, novac sklizne u džep
pogrešne osobe
zahtev se na zahtev plasti
zev cvetova crvenih u znoju ratnih opomena.

Odatle, pa ravno kroz zid, u svetli atelje
u trenut što će stotinu godina nadživeti.
slika koja se zove „Čas muzike“
ili „Žena u plavom čita pismo“ –
ona je u osmom mesecu, dva srca kucaju u njoj.
Pozadi, na zidu, okačena smežurana mapa:
Terra Incognita.

Primiri dah... Nešto plavo pričvršćeno je
patentima za stolice.
Zlatni ekserčići tapeta u nečuvenoj brzini
naglo se zaustaviše
kao da odvajkada behu baš ta nepomičnost.

U ušima burla il’ dubina il’ visina.
To je pritisak s druge strane zida
kako bi svaka tvar izbledela,
a samo kičica postala izvesna.

Bolan je prolazak kroz zidove, zdravlje se
narušava pritom,
ali ovo je neophodno.
Svet je jedan. Ali zidovi...
I zid je deo tebe –
bio svestan toga ili ne, tako je za sve,
izuzev male dece. Za njih, zid ne postoji.

Prečisto nebo iskošeno prema zidu.
Nalik onom što se moli praznini.
A praznina okreće svoje lice nama
i šapće:
„Nisam prazna, ja sam otvorena“.


Tomas Tranströmer
Sa švedskog Moma Dimić
FORMULE PUTOVANJA

KOV 2011.