петак, 13. октобар 2017.

Poezija, Euženio de Andrade


ADAGIO

Jesen je to –
kad trune plod
zaboravljen u lišću.
Kad voda izvire,
neznano gde,
slučajna i hladna
i zalud teče.



NEODLOŽNO

Neodložna je ljubav.
Neodložna na moru lađa.

Neodložno da se zatru reči neke,
svirepost, mržnja i samoća,
izvesne jadikovke, mačevi mnogi.

Neodložno da se izmisli radost,
umnože poljupci, žetve,
neodložno da se otkriju reke,
ruže i vedra jutra.

Na ramena tišine pada i svetlost
nečista što bol zadaje.
neodložna je ljubav,
neodložno da se traje.



I

Napravi ključ, sasvim mali,
uđi u kuću.
Pristani na nežnost, smiluj se
krhkoj tvari od koje su sazdani
snovi i ptice.

Prizovi vatru, vedrinu, muziku
bokova u hodu.
Nemoj reći kamen, kaži prozor.
Nemoj biti kao senka.

Kaži čovek, kaži dete, kaži zvezda.
Ponavljaj slogove
u kojima je svetlost srećna i dugo traje.

Ponovo kaži: čovek, žena, dete.
Reči gde se lepota podmlađuje.




                                                              Eugénio de Andrade
Sa portugalskog Jasmina Nešković
Rukopis zemlje

KOV