ADAGIO
Jesen je to –
kad trune plod
zaboravljen u lišću.
Kad voda izvire,
neznano gde,
slučajna i hladna
i zalud teče.
NEODLOŽNO
Neodložna je ljubav.
Neodložna na moru lađa.
Neodložno da se zatru reči neke,
svirepost, mržnja i samoća,
izvesne jadikovke, mačevi mnogi.
Neodložno da se izmisli radost,
umnože poljupci, žetve,
neodložno da se otkriju reke,
ruže i vedra jutra.
Na ramena tišine pada i svetlost
nečista što bol zadaje.
neodložna je ljubav,
neodložno da se traje.
I
Napravi ključ, sasvim mali,
uđi u kuću.
Pristani na nežnost, smiluj se
krhkoj tvari od koje su sazdani
snovi i ptice.
Prizovi vatru, vedrinu, muziku
bokova u hodu.
Nemoj reći kamen, kaži prozor.
Nemoj biti kao senka.
Kaži čovek, kaži dete, kaži zvezda.
Ponavljaj slogove
u kojima je svetlost srećna i dugo
traje.
Ponovo kaži: čovek, žena, dete.
Reči gde se lepota podmlađuje.
Eugénio de Andrade
Sa portugalskog Jasmina Nešković
Rukopis zemlje
KOV