понедељак, 03. април 2017.

Autobiografski zapis vrškom svetlosnog zraka, Vojislav Karanović



Svetlost
prvog januarskog dana
1961. godine – a kažu
bio je lep, topao,
sunčan dan –

zavejala je moje
zenice, i od tada,
kroz svaki pokret,
pogled, reč
(izgovorenu ili
pisanu)

ja zapravo pokušavam
da razgrnem taj
nanos svetla,
da vidim ono što je
ispod nje, ono što
svetlost skriva:

toplo tkivo, materiju,
vrletne predele
tela, brzake krvi,

mada negde u dubini
osećam kako ona
ništa ne pokriva,
kako je svetlost
oduvek tu:

zlatna vejavica što
po samoj sebi veje.


Naše nebo

Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.