Svetlost
prvog januarskog dana
1961. godine – a kažu
bio je lep, topao,
sunčan dan –
zavejala je moje
zenice, i od tada,
kroz svaki pokret,
pogled, reč
(izgovorenu ili
pisanu)
ja zapravo pokušavam
da razgrnem taj
nanos svetla,
da vidim ono što je
ispod nje, ono što
svetlost skriva:
toplo tkivo, materiju,
vrletne predele
tela, brzake krvi,
mada negde u dubini
osećam kako ona
ništa ne pokriva,
kako je svetlost
oduvek tu:
zlatna vejavica što
po samoj sebi veje.
Naše nebo
Zavod
za udžbenike, Beograd, 2008.