недеља, 01. јул 2018.

LJUBIMAC, Kejt Marvin
















Jahala sam nasmejana na njemu kroz selo.
Zabacavio je svoju okićenu grivu u neprilici.
Seljaci su u tim njegovom gestu videli taštinu
i nisu se više trudili da ga ponovo zauzdaju.
Noću, u logoru pored reke i vatre,

mislio je, izgleda, da je vreme za priče.
Sablasne priče koje vijugaju iz njegovih usta
me više ne plaše. U povratku
sam utonula u nekakvu ravnodušnost. A kasnije
on je opisivao moje ćutanje kao naprosto

zlo. Ali, kako zla mogu biti usta
koja, bez svojih priča, tvrde da ne mogu ponuditi
cvet uhu, vino vetru?
Probala sam: ispričala sam priču o njemu, koja ga
(u mojoj verziji) nije previše

zanimala. Ali, svi smo se mi – ugojeni
mesec, drveće nalik tisama, oštrozube
zvezde koje poput mačaka češu
svoja sjajna leđa o nebo – svi smo se smejali.
I sada, kada sam otišla, kuda da ga povedem?

Bio mi je prevozno sredstvo i, kao takav, odgovornost.
Bio je iscrpljujuć, umoran i neophodan.
Sagradila sam dom za nas i pazila ga nežno,
kao ljubimca. Posetioci su se često glasno čudili,
Kako uspevaš da zadržiš jedno takvo

stvorenje? Podovi su umrljani tragovima brige o njemu.
Kažem da mi je srce ogromno a da su mu vrata
mala. Čim sam ga pustila da uđe, on je porastao. Sada
ne mogu da ga sklonim odatle a da ga ne ubijem
što, iskreno, nikada nisam ni želela.

                                                                        






Sa engleskog Željko V. Mitić
Dan kada je umrla Lejdi Gaga
Niš: Peti talas, 2011.