Jahala sam nasmejana na njemu
kroz selo.
Zabacavio je svoju okićenu grivu
u neprilici.
Seljaci su u tim njegovom gestu
videli taštinu
i nisu se više trudili da ga
ponovo zauzdaju.
Noću, u logoru pored reke i
vatre,
mislio je, izgleda, da je vreme
za priče.
Sablasne priče koje vijugaju iz
njegovih usta
me više ne plaše. U povratku
sam utonula u nekakvu
ravnodušnost. A kasnije
on je opisivao moje ćutanje kao
naprosto
zlo. Ali, kako zla mogu biti
usta
koja, bez svojih priča, tvrde da
ne mogu ponuditi
cvet uhu, vino vetru?
Probala sam: ispričala sam priču
o njemu, koja ga
(u mojoj verziji) nije previše
zanimala. Ali, svi smo se mi –
ugojeni
mesec, drveće nalik tisama,
oštrozube
zvezde koje poput mačaka češu
svoja sjajna leđa o nebo – svi
smo se smejali.
I sada, kada sam otišla, kuda da
ga povedem?
Bio mi je prevozno sredstvo i,
kao takav, odgovornost.
Bio je iscrpljujuć, umoran i
neophodan.
Sagradila sam dom za nas i
pazila ga nežno,
kao ljubimca. Posetioci su se
često glasno čudili,
Kako uspevaš da zadržiš jedno
takvo
stvorenje? Podovi su umrljani
tragovima brige o njemu.
Kažem da mi je srce ogromno a da
su mu vrata
mala. Čim sam ga pustila da uđe,
on je porastao. Sada
ne mogu da ga sklonim odatle a
da ga ne ubijem
što, iskreno, nikada nisam ni
želela.
Sa engleskog Željko V. Mitić
Dan kada je umrla Lejdi Gaga
Niš: Peti talas, 2011.