MAJKA po Gvendolin BruksNe saznah nikada šta ste bili,Dečak ili devojčica,Jer ni uvojke, ni oči,Ni mesto između nogu –Ne videh vam nikada.I ne pitah se o tome do sada, priznajem,Jer ne razmišljah o vama kao o nekomeKo će se smejati, plakati ili sricati: ma-ma.Bejaste u mojoj utrobi kao i sve ostaloŠto je postojalo bez velikih pitanja,Ali što postojati i nije moralo.Kao nešto što se pojelo, posrkalo,A nije podrazumevalo pogled koji ne prašta.Nemojte pomisliti da se pravdam ili da tužim,Tako odlučih. Kajnje je traljav posao,Pogađate: zadovoljna sam, tako se može reći,Dok se umorna vraćam kući,Što me tamo ne čekaju:Nikakvo cviljenje, razbijena kolena,I pitanja na koja nemam odgovora.Znam, ni ručice ispružene, ni umilan pogled.Ali ni kućnog ljubimca šape,Ni postavljen sto, ni postavljen osmeh.Uz ostala radovanja i ovih se odrekoh lako.Što ne okusiš nikad ti neće nedostajati –Mogao bi biti nauk.Tačno je, nisam vas zamišljala,Što znači ni želela.A moglo je biti drugačije,Da sam vas videla da mi trčite u susret,Da ste kijali, kašljali…Da ste dali glasa od sebe.Sada biste bili On ili Ona, ili oboje.Sa imenom i prezimenom,Možda već i sa nekim zanimanjem ili dosijeom.On bi igrao fudbal ili krao automobile,A ona bi verovatno bila zaljubljena i patila,Zbog krivih nogu ili zbog dugog nosa.U proseku takva su deca,Zašto bi sa vama bilo drukčije?!Ah, toliko ste imali mogućnostiZa suze, za neprospavane noćiI za beskrajne radosti.Ali, nije vam se dalo.U pogrešnoj se utrobi začeste.Ne dadoh vam da odrastete.A mogli ste imati moje mane, vrline, belege.I svakako neki postotak Njega – vašeg oca,Koga vam tako nemilosrdno oduzehNe pitajući za mišljenje ni vas ni njega.Od njega ste mogli da naslediteNožni palac ili bušmansko dupe.Oh, toliko puta slušah one besmislice:„Ima šaku na Njega“ ili „Domali mu je na Oca“.Dolazilo mi je da viknem: a kita,Da li je i ona iste veličine?Zaista, ima tu nečeg suvišnog.Nečeg što ne prima stomak. Makar se radiloI o nečem tako važnom: o etiketi očinstva!Meni to nije bilo potrebno, priznajem vam.Bio mi je potreban ljubavnik i imala sam ga.On vam uze oca, ne poričem.Želela sam: seks, seks, i seks –Tada sam to zvala ljubav.I nikakav mi zametak nije bio potreban,Još manje muž, vaš Otac.Zaista,Malo šta sam mogla od njega da vam poželim.Izuzev, možda, memoriju,Mada i ona beše sumnjive kakvoće:Da šibne posred lica, da začepi gubicu –Da zaboravite i rođeno ime!Mogli ste imati ništa od nas oboje –To bi za vas bilo najbolje.Jer i od mene šta sam mogla da poželimDa nasledite, osim:Čvrstih grudi i čvrste zadnjice.Možda, pouzdanost?!Mada vidite, ni ona ne beše izvesna,Pokazah to, zar ne, na vašem primeru.
Ne, ne pravdam se.
Ni jednog trenutka ne pomislih
Šta bi za vas bilo bolje: postojati ili ne?
Ako i postavljah to pitanje,
Postavljah ga isključivo zbog sebe.
I uvek je tako.
Laž je dečice, ako vam kažu drukčije.
Rađate se manje-više slučajno.
Manje-više što tako treba.
Zato što to svi čine,
I, kad se već začelo…
Rađate se zbog Njega ili Nje.
Ređe zbog oboje.
Da zadržite Njega
Ili da Nju sačuvate od samoće,
Uzmemo li u razmatranje žensko pitanje:
Ženice su tu nepogrešive!
Ne bejah od te sorte.
Samoća mi je bila potrebna
Da savladam teško gradivo iluzija i mogućeg;
Bez metafora, bez slasnih prideva i bez vas.
Imam li grižu, ne zapitkujte me
Vi maleni iz drugoga sveta,
Ne mogu da vam potvrdno odgovorim.
Pa ipak, kada pomislim da negde postojite
I da možda, tapkate svojim bosim nožicama
Kroz visoku i mokru travu,
Bojim se da se ne prehladite.
Ako je tako šta moguće u Raju,
Gde sigurno pripadate.
