Poezija, Mateja Matevski

UMANJIVANJE

Pokušaj da se obuhvati horizont
kosmos da se upije
u grudi koje pucketaju
u misao koja se širi
Svet
kroz oko
da ti gleda
i zvezdane vetruštine
ukroćene
pod nogama da ti skiče
Ali svet se i dalje širi
van tvog govora
a ti se smanjuješ
smanjuješ
u svojoj koži
u tačku
u česticu
koja se eno već vrti
sa zalutalom loptom
između sunca
i praznine

USRED DRVEĆA

Krije se čovekovo drvo
uzalud
od mraka
od noći
od oštrih koplja zvezda
Tone u bunar samotinje
davnašnja vedrina oka
izmamljene boje
lažljive slike
Neće pobeći zemlji
korenje
sem ako je ne ponesu sa sobom
u nevidljivosti nade
prema suncu koje se okreće
za svojom davninom
Dok se čovekovo drvo krije
uzaludno
u svom strahu i muku
pred gluvim zidom tame

ODLEPLJIVANJE

Napor da se odlepi
da se otkači
da se siđe
iz naručja tvrdih stvari
u prostor koje su okovale

Ti se preko njega
a kamen se u tebi opteže
preko njih si
a kroz tebe gorke trave teku

Tutkalo zemlje ne postoji
a steže li steže

Pa tada kreni odlepi se
i pođi
uvek dalje
od ograda
od zidova
visokih
Trup koji gmiže
ili misao koja se vraća
u ozračeni vazduh

I ako vetar miruje
neće mirovati reka
koja teče kroz tebe

PRIPREME

Jednoga dana vratićemo im se
vratićemo se svi
kriku i ritmu
pri ponovnom rađanju
straha od nove smrti
obnavljajuće
Ma bili potopi i munje
ma bili zemljotresi
Ponovo ćeš se vratiti njoj
ti
koji si je već jednom znao prezreti
Mislio si da se krećeš brže od nje
da tečeš i protičeš u tvoju buduću
i neminovnu večnost
nepresušnu
A oni su neraskidivi
ritam i pesma
kao misao i smrt
glas i tutanj u grudima
dok daleki vazduh guta tragove
šumova
užarenih mehanika
poroznog peska trenutke
otpušenih pora sna
Ti udišeš spokojan vazuh govora
i smrti
kao što udišeš tišinu
pred snom koji plavi
ispruženo polje noći

NEMAŠTINA

Govor ispod jezika tražim
ćutanjem
progutan
Posvuda samo
pogledi hladni
nepostojećih stvari
koje srce samo poznaje
Vrebajući
reka se
ispod meseca
smeška
Ni korenje neće da govori
do li koliko je duboka zemlja
Kako da se odgonetnu priče
razvejane vetrom
u proleće
ćutanje koje vezuje
kad govori
zemlja jedino
kroz moja
usta

FORME

Kreću se forme kreću se
iz svog nevidljivog jezgra
do svog nedirnutog prostora

Forme sna i noćnih mora
forme buncanja
koje se promiču kroz svoju groznicu
pipajući naokolo u sebi pipajući
nasumice
slepo
žmureći i sanjajući

Tražeći vlastite delove
Strane
linije
tražeći tačke po šavovima
da bi se sastavile iz izmišljenih elemenata
koje žele da budu forme
da postanu forme
vetra

PROMENE

I ponovo se otvara krug
i jedan breg od osećanja od uzbuđenja i misli
i svih zbivanja koje oko sledi
u dogovoru sa čulima
raste u grudima
I opet primećuješ opisuješ boluješ
veliku promenu stvari
kosmosa koji se kroz tebe prelama
kao tuga
posle nepovrata
Prah vekova
čovekova čestica
kao neke svetle senke iščezlih bića
i dragih
u vazduhu ti trepere
Igra nevidljivih fluida
neulovljivih
prisutnih odveć dugo
od malaksalosti do krika
I ne znaš više da li je to krug
koji se ponavlja
ili obruč koji puca kao oko pred buđenje
u nezabeleženoj
neizbežnoj
i nužnoj
spirali
svih vremena

ODLAZAK SVITACA

Samo je ona znala koliko dugo
gamiže po kamenu
dok joj žbun nije izbrusio
čvrsta krila

Potom sve njeno beše prepušteno
jednostavnosti sunca

Noć je odbaci u orbitu
čovekovu
i više ne postojahu ni trup
ni krila

Samo je svetlost tada počela kazivati
o postojanju vida

I dugo zanemeli gledali smo
kako se beznačajni puzač
pretvara
u zvezdu

           

            Sa makedonskog Duško Novaković