KUBLAJ-KAN
Ksanadu je Kublaj-kanu
Dvor postao
lep kao zora,
Tu, uz reku,
ko Alf znanu,
Kroz pećine u
bezdanu,
Do tamnoga mora,
Nadaleko plodna
polja,
Zidine i kule
spolja;
Vrt mnogi
blista gde potok vrluda,
Tamjanovog sve
puno je bokora,
I prastaro
drveće je svuda,
A sja sunce
usred ovih gora.
Ali gle! Duboki
taj ponor tu pad stvara
Preko kedra,
niz brdo zeleno kojim
Mosto divlje,
sveto, pogledu otvara,
Ko ono gde
žena kricima noć para,
Za demonskim
luda ljubavnikom svojim!
Iz ponora, sa
kipećom stalnom bukom,
Ko da zemlja
diše brzo i sa mukom,
Moćan izvor
svakog časa skoči,
Izlivima kratkim
koje toči,
Međ kojima
pada kao krupa,
Ili ko žito po
kojem se lupa.
Sred kamenja
tog, u trenu i doveka.
Odjedanput grune
ova sveta reka;
Pa krivuda
onda od mesta do mesta,
Teče kroz samo
njoj dolju znanu,
Do pećina onih
u bezdanu;
S bukom u
mrtvome okeanu nesta.
I sred te buke
Kublaj jasno čuje
Glas predaka
što rat najavljuje!
Senka dvora lepog tako
Lebdi nad talasom mora;
Tu je
mogo čuti svako
Huk pećina i izvora.
Takvo čudo
videti se ne da,
Dvor pod
suncem i pećine leda!
S cimbalom se dama stvori
U viziji što mi zbori:
Abisinjanka je deva,
I uz cimbal ona peva
O planini Abori.
Sad u meni kad bi bila
Melodija, pesma ta,
Tako bi me opčinila
Da muzikom
glasnom ja
Sazdao bih
dvor sred zraka,
Špilje ledne,
dvor sunčani;
Videla bi duša
svaka,
Povikala, grla
jaka:
„Beži od
stvorenja mraka!
Nek nas trostruk
krug sad brani!
Niko da ga
gledo nije!
Jer taj mednu
rosu pije
I rajskim se
mlekom hrani.“
Sa engleskog
preveo Dragan Purešić