 |
| Foto: Novosti |
O tome što manje treba govoriti jer nema
iskaza, ni očitih reči koje mogu opisati
voljenu, privremeni gubitak orijentacije,
to kako ti ona ujaše u srce i napuni ga
jantarom.
Reči nas lišavaju prisnosti sa stvarnošću;
tamo gde su reči uvek je i opasnost
od izopačene perspektive.
Zato, čuvam se reči, čak i onih najlepših,
a toliko toga želim reći, jer uprkos tome
što je ćutanje jezik s najvećim obuhvatom,
ja, ipak, volim reči.
Kao u favelama,
ni u jeziku nema nosećih stubova –
tamo su samo sakupljene rečenice
koje se još nisu zagrlile.